Medijacija u svom modernom smislu počela je da se razvija u drugoj polovini 20. veka. Pre svega, u zemljama anglosaksonskog prava – SAD, Australiji, Velikoj Britaniji, a zatim je postepeno počelo da se širi i u Evropi. Prvi pokušaji korišćenja medijacije, po pravilu, bili su u rešavanju sporova u sferi porodičnih odnosa. Nakon toga, medijacija je stekla priznanje u rešavanju sporova najšireg spektra, od porodičnih sukoba do složenih multilateralnih sukoba u komercijalnoj i javnoj sferi.
Svetska praksa nam daje mnoge primere zakonske konsolidacije medijacije. Odgovarajući akti doneti su u SAD, Austriji i Nemačkoj
Evropska komisija je odobrila Kodeks medijatora, a Evropska unija je izdala niz direktiva kojima se regulišu aktivnosti medijatora. Model zakona o posredovanju je izradila Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL), a u njegovom obrazloženju dat je interesantan pregled pravnog dejstva i obavezujuće prirode sporazuma postignutog u toku posredovanja u onim zemljama u kojima se ova institucija već primenjuje.
Veoma je interesantan primer Sjedinjenih Država, gde je ceo pravni sistem usmeren na to da se većina sporova rešava dobrovoljno pre suđenja, a sudija može da prekine suđenje i savetuje strankama da rade sa posrednikom. Bez posrednika u sferi ekonomije, politike, biznisa, u ovoj zemlji se ne odvija nijedan ozbiljan pregovarački proces, izdaju se časopisi koji se bave problemima medijacije („Kvartalni časopis o medijaciji“).
Postoji Nacionalni institut za rešavanje sporova, koji razvija nove metode medijacije, postoje privatne i javne službe medijacije. Veliki uticaj ima Američko udruženje za arbitražu, koje je usvojilo svoja Pravila za arbitražu (arbitražu) i medijaciju, koja se, između ostalog, koriste i pri razmatranju unutrašnjih sporova.
Procedura posredovanja je veoma popularna u Velikoj Britaniji, gde postoji čak i posebna usluga – telefonska linija na koju možete da pozovete sa bilo kog mesta u zemlji, opišete sukob, svoje preferencije u vezi sa posrednikom i biće vam ponuđena cela lista specijalista pogodnih za vaše zahteve.
U pogledu obaveze postupka, Velika Britanija je napravila kompromis: ako jedna od strana odbije postupak posredovanja koji je predložio sud, mora snositi sve pravne troškove, čak i ako dobije slučaj. Takođe, u slučaju obraćanja sudu za porodične sukobe u kojima su učestvovala deca, sud upućuje na uvodni sastanak sa medijatorom, koji takođe ocenjuje primenljivost medijacije u ovom slučaju (Mediation Information and Assessment Meeting, MIAM).
U Nemačkoj je medijacija harmonično integrisana u pravosudni sistem. Na primer, posrednici rade direktno na sudovima, značajno smanjujući broj potencijalnih sudskih sporova. Danas je medijacija integrisana u nemačke sudove ne samo u porodičnim stvarima, već i u sudovima opšte nadležnosti, upravnim sudovima itd. Većina nemačkih pravnih fakulteta uvela je redovan kurs medijacije, što znači da svi koji završe pravni fakultet pohađaju kurs medijacije.
Pa ipak, nije u svim zemljama profesija „medijatora“ formalno priznata kao posebna profesija. Češće se smatra kao specijalnost pored glavne profesije. Možda je Austrija jedna od retkih zemalja u svetu u kojoj je profesija medijator uvrštena u nomenklaturu profesija. Štaviše, Austrija je jedina zemlja koja je 2004. godine usvojila savezni zakon o medijaciji, koji reguliše obuku medijatora i određene standarde obuke.
Austrijski zakon predviđa da sporazum na osnovu rezultata medijacije sprovedene u vezi sa postojećim sudskim postupcima može biti priznat od strane suda, dok rezultat pretpretresne medijacije ne dobija sudsku zaštitu.
Naprotiv, u Indiji sporazumi postignuti u toku medijacije imaju istu snagu kao i arbitražne odluke, bez obzira da li je ovaj postupak pokrenut u okviru postojećeg sudskog postupka ili ne.
Prema procenama stručnjaka, oko 30 odsto sporova u Kini se rešava vansudskim putem. U ovoj zemlji, kao i u Mađarskoj i Koreji, ako strane postignu sporazum u okviru medijacije i odobre ga na način predviđen za razmatranje arbitražnih sudova (arbitraža), takav sporazum dobija snagu arbitražne odluke (arbitraža) i podleže izvršenju na odgovarajući način.
Ova procedura omogućava, bez potrebe za odobrenjem sporazuma po rezultatima medijacije na način predviđen za sporazume o poravnanju, da se sporazumima o posredovanju obezbedi mogućnost državnog izvršenja i državni nadzor nad njihovom zakonitošću, bez obzira na prisustvo sudskog postupka.
Postupci medijacije, posebno medijacija, kao sredstvo za rešavanje unutrašnjih sporova, tradicionalno su široko rasprostranjeni u Japanu. Posvećenost japanske poslovne zajednice alternativnom rešavanju sporova tradicionalno se vezuje za etičku stranu – negativan stav prema izboru državnog suda kao načinu rešavanja sporova.
U zaključku se može primetiti da u većini zemalja postoje zajednice medijatora, čije je delovanje regulisano internim aktom koji se izrađuje u okviru istih zajednica, tzv. samoregulacionim aktom.
Izvor: Mediacia.com