REGUM INTERVJU – prof. dr Sanja Škorić
Regionalna konferencija “Vreme je za medijaciju”
3. November 2022.
Medijacija u svetu
11. November 2022.Na temu medijacije razgovarali smo sa prof. dr Sanja Škorić, vanrednim profesorom na Pravnom Fakultetu za privredu i pravosuđe, Rukovodiocem Centra za mirno rešavanje sporova i medijaciju pri Fakultetu i registrovanim posrednikom- medijatorom, pri Ministarstvu pravde Republike Srbije. Sanja je osnovnu obuku za medijatora završila na Institutu za medijaciju, pregovaranje i javne politike, a osim pravom, bavi se i književnošću. Član je Književnog kluba DIS iz Bačke Palanke i Društva književnika Vojvodine. U slobodno vreme piše poeziju, eseje i romane, putuje i slika.
Zbog čega ste se odlučili da postanete medijator?
To je bilo pre 3-4 godine. Prvo iz radoznalosti, zato što me je zanimalo koje sve to veštine mogu da se steknu u trajanju od 5 dana, koliko osnovna obuka traje. Onda sam ostala zatečena, prijatno, sa svim tim tehnikama koje su više psihološke i sa primenjivošću same medijacije inače u svakodnevnom životu, ne samo u pravu. Uglavnom se povezuje samo sa pravom, a daleko je primenjivije i mnogo šire nego što je to u pravu, ali je prirodno usmereno na pravo, jer je ustvari jedan od alternativnih načina rešavanja sporova.
Na koji način posmatrate medijaciju?
Medijacija po meni predstavlja jednu od najvećih civilizacijskih tekovina. Mi smo sad došli do nekog nivoa gde možemo razgovarati o problemu, videti šta nam ne odgovara, a kad pogledate sve što nas okružuje mi smo daleko od toga, od ratnih sukoba, svega, čini mi se da taj neki diplomatski način veoma malo koristimo.
Šta Vam je medijacija donela u profesionalnom i u ličnom smislu?
U ličnom smislu, kao mama tri ćerke, to koristim svaki dan, mada ne znam koliko sam uspešna. Zato što, to je moj lični utisak, medijacija je uspešnija kada nisu toliko upletene emocije. Mi kao ljudi imamo emocije u svemu, pa i u profesionalnom i poslovnom smislu. Svi volimo da smo u pravu, znači to je opet neka emocija, ali kada su te emocije prisutne u smislu rodbinskih veza, odnosa roditelja i dece, e onda je tu medijacija teža. U suštini, primenjujem je, ali ne u punom smislu. Nekad je uspešnija, nekad je manje uspešna, ali svakako sve te tehnike koje se koriste i u poslovnom delu medijacije mogu da se primene u svakodnevnom životu.
Koja je razlika između medijacije i sudskog procesa?
I u jednom i u drugom procesu imamo neko pitanje oko kojeg se ne slažemo, s tim da, ono što je po meni najveća prednost medijacije, jeste ta hipoteza i pretpostavka da, ukoliko se postigne dogovor u medijaciji, mi nemamo gubitnika i pobednika, nemamo nekog da nas na nešto natera, nego smo se sami odlučili da oboje izađemo nasmejani, da oboje uložimo neki svoj trud i napravimo određene ustupke da bi nam bilo dobro, dok u sudskom postupku mi imamo sudiju i ako se donese odluka kojom nismo zadovoljni, mi moramo da je ispoštujemo i često se kod nas ne poklapaju pravo i pravda. U medijaciji se ne moramo toliko držati prava, znači prenosimo taj neki sukob na teren interesa i onoga što bismo rekli “Da li to meni treba ili ja to hoću?”. U principu, ako tako gledamo, puno stvari nam ne treba, ali mi hoćemo da budemo u pravu. Mislim da je mnogo važnije od toga da smo u pravu, da nam bude dobro. Znači neću više da budem u pravu, nego hoću da mi bude dobro u životu. Tako da, sudski postupak je veoma ograničavajuć, zato što su pravni propisi takvi kakvi su i sudija ne može drugačije da odluči, čak i ako je u pitanju očigledna nepravda, mislim da čak ni u tom slučaju ne može da odstupi, koliko god je slobodan u odlučivanju. O finansijskim sredstvima i o vremenu trajanju, to mislim da bi trebalo da budu neke opšte poznate činjenice, da je medijacija daleko kraći postupak i daleko jeftiniji. Još jedna velika prednost medijacije je da se od nje može lako odustati. Kod sudskog spora se može odustati, ali se već do tog momenta ulože i dodatna sredstva, a možda se stvori i neki još veći animozitet i uvek i kad se završi postupak, mi imamo jednog koji je zadovoljan i jednog koji nije zadovoljan i izlaze sa nekom gorčinom, a kod medijacije bi trebalo, kad se potpiše dogovor, da oboje budu pobednici i da drugačije gledaju na taj svoj spor.
Koje vrste radnih sporova mogu da se reše putem medijacije?
Koliko sam ja upućena, svaki radni spor bi mogao da se reši medijacijom, ako nije u pitanju utvrđivanje odgovornosti. Recimo da onda tu izuzmemo neko seksualno uznemiravanje, koje se utvrđuje na drugi način, ali mislim da je radno pravo vrlo zahvalno za medijaciju, upravo što tu nema onog emotivnog dela, koji sam s početka spominjala ili ga ima manje. U pitanju je deo života koji vam je profesionalni, koji vam je posao, gde je više imovinski momenat izražen. Mislim da je i medijatorima zahvalnije radno pravo i radni sporovi, za ovaj način rešavanja.
Koje se vrste radnih sporova najčešće javljaju u praksi?
Najčešći su isplaćivanje zarada, eventualno doprinosa, što bi ovim elektronskim uplatama trebalo da se stane na put, ali se to recimo pre petnaestak godina dešavalo, da se nekom isplaćuje zarada, ali da penziono, zdravstveno, ti doprinosi nisu isplaćeni. Uglavnom je to.
Koje veštine treba da poseduje medijator?
Ono što nama i inače fali u ovoj brzini života, u nekoj svakodnevnoj komunikaciji, to mislim da je aktivno slušanje. To je ono što je medijatoru najvažnije. Upravo kroz aktivno slušanje se može doći do tih nekih emocionalnih potreba i interesa koje stranke imaju. Bilo je različitih situacija u praksi, gde, kad se dođe do suštine problema, suština je vrlo banalna, ali neko ko nema veštinu slušanja ili veštinu postavljanja pitanja ne može da zaključi šta je u stvari u pozadini celog tog spora. Mislim da bez toga nema uspešne medijacije i da bi stranke vrlo brzo odustale, a da nisu sebi dale šansu, odnosno da nisu dale šansu medijaciji.
Na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu je otvoren Centar za mirno rešavanje sporova i medijaciju. Koje aktivnosti sprovodite u okviru tog Centra i kome su one namenjene?
Na samom početku je zamišljeno da Centar radi na promociji medijacije. Imali smo gostovanja na televiziji. Potom, održavanje obuka za medijatore. Ove godine smo dobili licencu od Ministarstva pravde i za specijalizovanu obuku za radne odnose, tako da je i to neki od planova. Isto tako, jedna od aktivnosti jeste konsultantska. Znači da svako ko nije siguran ili ko bi na neki drugačiji način da reši spor koji ima, mogao bi se besplatno konsultovati sa nama. I svakako, zakazivanje medijacije. Svako ko se odluči da reši spor medijacijom, može kod nas zakazati medijaciju. Imamo nekoliko licenciranih medijatora, pa može da izabere.
Koliko je, prema Vašoj oceni, javnost kod nas upoznata sa medijacijom?
Mislim poražavajuće malo. Ima skoro 10 godina od kad je ona zvanično uvedena i od kad su preduzimane odgovarajuće mere da bi se javnost upoznala. Međutim, mislim da mi kao društvo i dalje naginjemo tome da hoćemo da budemo u pravu i da nam treba ta neka treća autoritativna institucija da kaže “E, bili ste u pravu!”. Ono sa čim stranke ne računaju jeste da sud može da odluči da nije u pravu, a da se to sazna tek posle 5 godina ulaganja sredstava, nerava, vremena i svega ostalog. Znači da je to jedan jako veliki rizik. Ali se jako retko može čuti da je neka šira javnost upoznata sa medijacijom, u smislu da se o tome vode određene debate. Postoje Komore medijatora, ali to je i dalje neki uži krug ljudi.
Kako biste ocenili sadašnje stanje medijacije u Srbiji i kakve su perspektive njenog razvoja?
Ja mislim da mi ne koristimo ni deseti deo onog što nama medijacija može da pruži, u smislu i svakodnevnog života i svakodnevne komunikacije, ali i u funkcionisanju uopšte čitavog pravnog sistema. Tako da, koliko god mi radimo na edukaciji, ona je sporadična i ograničenog dometa. Prema tome, prostora za razvoj ima mnogo, ali mislim da suština medijacije ne bi trebalo da se posmatra samo u rešavanju već nastalog sukoba, mislim da bi mnogo više doprinelo razvoju medijacije kada bi pre nego što nastane spor mi već znali da komuniciramo međusobno. Mislim da smo sa novim tehnologijama izgubili veštinu komuniciranja uopšte. Ja kada bih mogla da odlučujem, mislim da bi obavezan predmet u svakoj srednjoj školi bio veština komunikacije, koja je apsolutno potrebna, nezavisno od toga da li ćete vi sutra raditi kao stolar ili električar, to je totalno nebitno. Čovek ste i dolazićete u interakciju sa drugim ljudima i nastajaće naravno nesporazumi i problemi.
Autor teksta: Radmila Lalović
Uskoro objavljujemo još REGUM Intervjua koje možete pronaći klikom na: Vesti
