Obavezna medijacija: da li sud može da vas uputi na medijaciju protiv vaše volje?

Možete li biti naterani da sednete za sto sa drugom stranom, iako ne želite? A ako vas sud uputi na medijaciju, da li ste onda dužni i da postignete dogovor?

Ovo pitanje više nije samo teorijsko.

U svetu rešavanja sporova granica između potpuno dobrovoljne medijacije i obaveze da se medijacija makar pokuša postaje sve važnija. Sudovi u pojedinim jurisdikcijama sve aktivnije podstiču strane da pokušaju da spor reše dogovorom pre nego što se nastavi puna parnica. U Engleskoj i Velsu, na primer, poslednjih godina razvija se praksa u kojoj sudovi mogu da nalože stranama da učestvuju u alternativnom rešavanju sporova, a odbijanje medijacije bez opravdanog razloga može imati posledice i prilikom odlučivanja o troškovima postupka.

Ali postoji jedna ključna razlika koju ne smemo izgubiti iz vida: obaveza da pokušate medijaciju nije isto što i obaveza da postignete sporazum.

Upravo na toj granici nalazi se jedno od najvažnijih pitanja budućnosti medijacije.

Da li je medijacija u Srbiji obavezna?

Prema važećem Zakonu o posredovanju u rešavanju sporova, osnovno pravilo je jasno: postupak posredovanja sprovodi se dobrovoljno, na osnovu izričite saglasnosti strana, osim u sporovima u kojima je posebnim zakonom pokretanje medijacije predviđeno kao uslov za vođenje sudskog ili drugog postupka.

To znači da se medijacija u Srbiji ne može jednostavno predstaviti kao još jedan oblik suđenja u kome sudija odlučuje umesto stranaka.

Medijator ne donosi presudu. Ne određuje ko je pobedio. Ne može jednoj strani nametnuti rešenje koje ona nije prihvatila.

Naprotiv, suština postupka je upravo u tome da strane same pronađu rešenje, uz pomoć neutralnog posrednika.

Zato je pogrešno reći da sud „tera stranke da se dogovore“.

Sud može imati ulogu u tome da stranke upozna sa mogućnošću medijacije ili da ih uputi prema posredniku kada za to postoji zakonski osnov. Ali to ne znači da je sud preuzeo pregovaranje, niti da medijator dobija ovlašćenje da odluči umesto stranaka.

Ali šta znači kada vas sud „uputi na medijaciju“?

Tu nastaje najveća zabuna.

Zakon o posredovanju predviđa da sud ili drugi organ, kada je na to obavezan posebnim zakonom, strankama pruži potrebne informacije o mogućnosti sprovođenja medijacije, a tu obavezu može izvršiti i upućivanjem stranaka kod posrednika.

Zato treba razlikovati najmanje tri stvari:

• informisanje o medijaciji
• upućivanje stranaka na medijaciju
• obavezno učešće u postupku medijacije

A ni jedna od njih nije isto što i obavezni dogovor.

To je važna razlika ne samo za stranke u sporu već i za razumevanje same prirode medijacije.

Ako se od medijacije napravi postupak u kome neko mora da prihvati ponuđeno rešenje, onda više ne govorimo o medijaciji u njenom suštinskom smislu. Govorimo o nečemu sasvim drugom.

Može li sud da vas natera da prihvatite dogovor?

Ne.

I upravo ovde treba povući jasnu granicu.

Strane mogu da budu podstaknute da razgovaraju. Mogu biti pozvane da razmotre mogućnost sporazumnog rešenja. U određenim pravnim sistemima mogu čak biti obavezane da pokušaju ADR postupak ili da obrazlože zbog čega odbijaju medijaciju.

Ali to nije isto što i obaveza da prihvate sporazum.

U Srbiji važeći zakon izričito propisuje da se postupak medijacije zasniva na dobrovoljnosti, a tokom samog postupka svaka strana može odustati od daljeg učešća u bilo kojoj fazi.

To je jedna od ključnih zaštita stranaka.

Jer cilj medijacije nije da se po svaku cenu proizvede sporazum.

Cilj je da se otvori prostor u kome sporazum može da nastane ako strane procene da im je to bolje od nastavka sukoba.

Šta se onda menja u svetu?

Upravo ovde tema postaje mnogo zanimljivija.

U međunarodnoj praksi više nije dovoljno pitanje: „Da li je medijacija dobrovoljna?“

Sve češće se postavlja drugo pitanje:

Da li je moguće zahtevati od stranaka da ozbiljno pokušaju da reše spor pre nego što sud potroši ogromne resurse na njegovo presuđivanje?

Engleska i Vels predstavljaju posebno zanimljiv primer. Nakon odluke Churchill v Merthyr Tydfil County Borough Council, otvoren je prostor da sudovi u određenim okolnostima nalože stranama korišćenje ADR-a. CEDR navodi da su tokom 2025. zabeleženi slučajevi u kojima su sudije naređivale stranama da učestvuju u medijaciji, kao i slučajevi u kojima je nerazumno odbijanje medijacije imalo posledice po troškove postupka.

Drugim rečima, pitanje više nije samo da li neko želi medijaciju.

Pitanje je i koliko je razumno odbiti pokušaj mirnog rešavanja spora kada postoji realna mogućnost da se time izbegnu godine postupka, veliki troškovi i neizvestan ishod.

CEDR je 2026. godine ovaj trend već opisao kao šire pomeranje ka „mandatory mediation“, odnosno obaveznoj medijaciji, uz napomenu da se u različitim jurisdikcijama traži drugačija ravnoteža između autonomije stranaka i efikasnosti pravosuđa.

Da li obavezna medijacija uništava suštinu medijacije?

Na prvi pogled – da.

Ako nekoga naterate da učestvuje u razgovoru, teško je govoriti o potpunoj dobrovoljnosti.

Ali praksa pokazuje da stvar nije tako jednostavna.

Postoji ogromna razlika između toga da nekoga naterate da prihvati rešenje i da ga naterate da sasluša drugu stranu i ozbiljno razmotri mogućnost dogovora.

U sudskom postupku ljudi često ulaze u konflikt sa već formiranim stavovima. Nakon meseci ili godina postupka, ulaganja novca, vremena i emocija, povratak korak unazad može delovati kao poraz.

Zato medijacija ponekad ima najveću vrednost upravo onda kada je strane same ne bi izabrale.

To ne znači da treba svaku medijaciju učiniti obaveznom.

Ali da bi stranka uopšte mogla da proceni da li medijacija ima smisla u njenom slučaju, prvo mora da zna šta od tog procesa može da očekuje. Zato je važno i kako se medijacija predstavlja, ali i ko je vodi. Više o tome kako prepoznati kvalitetnog stručnjaka i na koje znakove treba obratiti pažnju pročitajte u tekstu „Kako prepoznati lošeg medijatora pre nego što bude kasno“. 

Znači da treba pažljivo razmisliti u kojim vrstama sporova, u kojoj fazi postupka i pod kojim uslovima sud treba da insistira da strane makar razmotre mogućnost dogovora.

Gde obavezna medijacija može da ima smisla?

Nisu svi sporovi isti.

Postoje predmeti u kojima je odnos između strana već toliko narušen da je teško očekivati konstruktivan razgovor. Postoje i sporovi u kojima postoji velika neravnoteža moći, hitnost ili pitanja koja jednostavno nisu pogodna za medijaciju.

Ali postoje i potpuno drugačiji slučajevi.

Na primer, dve kompanije koje će i nakon spora morati da posluju jedna sa drugom. Poslodavac i zaposleni koji žele da izbegnu dugotrajan konflikt. Poslovni partneri koji se ne slažu oko ugovora, ali nijednom nije u interesu da potpuno prekinu odnos.

U takvim situacijama pitanje nije samo:

„Ko će dobiti spor?“

Mnogo korisnije pitanje može biti:

„Koliko nas košta da ovaj spor nastavimo da vodimo?“

Upravo tu medijacija dobija stratešku vrednost.

Ne zato što je uvek brža, jeftinija ili jednostavnija, već zato što omogućava stranama da razmotre rešenja koja sud možda uopšte nema mogućnost da im ponudi.

Najveća opasnost nije obavezna medijacija. Loša obavezna medijacija jeste.

Ako se medijacija uvede samo kao još jedan procesni korak koji treba „čekirati“ pre nastavka suđenja, rizik je očigledan.

Strane će doći zato što moraju.

Advokati će formalno odraditi sastanak.

Medijator će pokušati da otvori razgovor.

A svi će zapravo čekati da procedura prođe kako bi se vratili u sudnicu.

Takva medijacija neće povećati poverenje u ovaj način rešavanja sporova. Može ga čak i smanjiti.

Zato pitanje budućnosti nije samo da li će medijacija postati obavezna.

Mnogo važnije pitanje je:

Kako napraviti sistem u kome obavezno upućivanje ne uništava dobrovoljnost samog dogovora?

To zahteva dobar izbor predmeta, kvalitetne medijatore, jasna pravila i ozbiljno informisanje stranaka.

Jer ako stranka ne razume šta medijacija jeste, svaki oblik obaveznosti doživljavaće kao novu vrstu pritiska.

Srbija je između dva modela

Srpski pravni okvir trenutno jasno čuva princip dobrovoljnosti, uz mogućnost da poseban zakon propiše medijaciju kao uslov za vođenje postupka.

Istovremeno, sud ima važnu ulogu u informisanju stranaka i podsticanju mirnog rešavanja sporova. Zakon o parničnom postupku predviđa i mogućnost upućivanja stranaka na medijaciju u slučajevima predviđenim zakonom ili kada stranke saglasno predlože takvo rešavanje spora.

Zato se u Srbiji trenutno ne može jednostavno reći da je medijacija „obavezna“.

Ali isto tako ne bi bilo dobro posmatrati je kao nešto što postoji potpuno odvojeno od sudskog sistema.

Budućnost će verovatno biti upravo u pronalaženju ravnoteže između ova dva pristupa.

Sud ne treba da rešava spor umesto stranaka kroz medijaciju.

Ali može da učini mnogo više da stranke pravovremeno razumeju da imaju mogućnost da spor reše drugačije.

Granica je jednostavna: razgovor može biti obavezan, dogovor ne

Ovo je možda najvažnija stvar koju stranke treba da znaju.

Medijacija nije alternativno suđenje.

Ako vas sud uputi na medijaciju, to ne znači da je medijator dobio pravo da odluči ko je u pravu.

Ne znači ni da ste dužni da prihvatite predlog druge strane.

Ne znači čak ni da morate ostati u postupku do kraja – važeći Zakon o posredovanju predviđa mogućnost da strana odustane od daljeg učešća u bilo kojoj fazi postupka.

Suština ostaje ista: sporazum postoji samo ako su ga strane prihvatile.

I upravo zbog toga obavezno upućivanje i dobrovoljan dogovor nisu nužno suprotstavljeni.

Mogu da postoje istovremeno.

Ako želite da razumete na šta treba obratiti pažnju pre nego što angažujete medijatora, pročitajte vodič „Kako izabrati pravog medijatora za svoj slučaj“. 

Da li nas onda čeka obavezna medijacija?

Možda, ali verovatno ne u obliku u kome će sud nekome jednostavno reći: „Morate da se dogovorite.“

Mnogo realniji pravac je jačanje uloge suda u tome da strane ozbiljno razmotre medijaciju, posebno u sporovima u kojima postoji realna šansa za dogovor.

Takav pristup već možemo da vidimo u drugim pravnim sistemima. U Engleskoj i Velsu sudovi danas imaju znatno aktivniju ulogu u upućivanju stranaka na ADR, dok nerazumno odbijanje može imati posledice na troškove.

To otvara mnogo važnije pitanje za Srbiju:

Ako već imamo medijatore, pravni okvir i postupak koji omogućava sporazumno rešavanje konflikta – da li je problem zaista u tome što je medijacija dobrovoljna, ili u tome što se njena mogućnost još uvek nedovoljno koristi?

Odgovor na to pitanje neće zavisiti samo od zakona.

Zavisiće i od sudija, advokata, medijatora, kompanija i samih stranaka.

Jer medijacija neće postati ozbiljan deo sistema tako što ćemo ljude naterati da veruju u nju.

Postaće ozbiljan deo sistema kada ljudi budu razumeli kada ima smisla pokušati dogovor, kako da izaberu kvalitetnog medijatora i šta mogu realno da očekuju od tog procesa.

A jedan od prvih uslova da ljudi uopšte pristanu na razgovor jeste poverenje u sam proces. Zašto ga još uvek nema dovoljno i ko snosi odgovornost za to, analizirali smo u tekstu „Zašto ljudi i dalje ne veruju medijaciji (i ko je za to odgovoran)“. 

Možete biti upućeni na razgovor. Ne možete biti naterani na dogovor.

U tome i jeste razlika između medijacije i presuđivanja.

Želite da pratite kako se medijacija menja, kako sudska praksa utiče na alternativno rešavanje sporova i koje novine mogu promeniti način na koji rešavamo konflikte? 

Posetite sekciju „Vesti“ na Regum.rs, gde objavljujemo stručne analize, praktične vodiče i aktuelne teme iz oblasti medijacije i alternativnog rešavanja sporova.