Kada medijacija nije dobro rešenje? 5 situacija u kojima dogovor nije najbolji put

Medijacija može pomoći da se spor reši bez dugotrajnog sudskog postupka. Ali šta kada pokušaj dogovora donosi više rizika nego koristi?

Šta ako jedna strana pristaje na razgovor samo zato što se plaši posledica odbijanja? Šta ako druga strana koristi pregovore da dobije na vremenu? Ili ako se od nekoga očekuje kompromis u situaciji u kojoj mu je, pre svega, potrebna zaštita?

O ovim pitanjima govori se znatno ređe nego o prednostima medijacije.

U javnosti se medijacija često predstavlja kao brži, jednostavniji i manje konfliktan način rešavanja sporova. I to u mnogim slučajevima zaista može biti. Međutim, nijedan postupak nije dobro rešenje za svaku situaciju, pa ni medijacija.

Dobar medijator ne prepoznaje samo kada postoji prostor za dogovor. Mora da prepozna i kada takav prostor ne postoji ili kada bi insistiranje na razgovoru moglo dodatno da ugrozi jednu od strana.

Upravo zato poznavanje ograničenja medijacije nije argument protiv nje. To je jedan od pokazatelja profesionalnog i odgovornog pristupa rešavanju sporova.

Medijacija nije univerzalno rešenje za svaki spor

Da bi medijacija imala smisla, nije dovoljno da dve strane imaju problem koji žele da reše. Potrebno je da postoje i uslovi u kojima mogu da razgovaraju, razumeju posledice svojih odluka i slobodno odlučuju o eventualnom sporazumu.

Prema Zakonu o posredovanju u rešavanju sporova Republike Srbije, medijacija se primenjuje u spornim odnosima u kojima strane mogu slobodno da raspolažu svojim zahtevima, ako drugim zakonom nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa.

Zakon takođe predviđa dobrovoljnost, ravnopravnost strana i neutralnost posrednika kao osnovna načela postupka. To nisu samo formalna pravila. Ona predstavljaju uslove bez kojih medijacija gubi svoju suštinu.

Zamislite pregovore u kojima jedna strana ne sme da kaže „ne“. Ili postupak u kome neko pristaje na sporazum samo zato što ne razume šta potpisuje. Formalno, dogovor možda postoji. Ali pitanje je koliko je takav dogovor zaista slobodan, održiv i pravičan.

Zato procena da li je spor pogodan za medijaciju mora da prethodi samom postupku.

Postoji najmanje pet situacija u kojima treba posebno pažljivo razmotriti da li je medijacija odgovarajući izbor.

1. Kada postoji ozbiljna neravnoteža moći između strana

Nije svaki razgovor ravnopravan samo zato što obe strane sede za istim stolom.

Zamislite zaposlenog koji pokušava da reši spor sa poslodavcem. Formalno, oboje imaju pravo da iznesu svoj stav, predlože rešenje i odbiju sporazum.

Ali zaposleni možda strahuje od gubitka posla, finansijskih posledica ili narušavanja profesionalne reputacije. Poslodavac, s druge strane, raspolaže većim resursima, informacijama i mogućnostima da izdrži dugotrajan spor.

Slična neravnoteža može postojati u porodičnim, imovinskim i poslovnim odnosima.

Jedna strana može biti finansijski zavisna od druge, slabije informisana ili emocionalno iscrpljena. Druga može imati iskustvo u pregovorima, pravnu podršku i mogućnost da bez većih posledica odbije svaki predlog.

U takvim okolnostima medijacija zahteva posebno pažljivu procenu.

Neravnoteža moći ne znači automatski da medijacija nije moguća. Iskusan medijator može prilagoditi način vođenja postupka, organizovati odvojene razgovore i omogućiti stranama da potraže nezavisan pravni savet.

Međutim, ako se neravnoteža ne može dovoljno ublažiti da bi obe strane slobodno učestvovale, nastavak medijacije može biti neprimeren.

Ravnopravnost u medijaciji ne znači da strane imaju jednaku pregovaračku snagu. Znači da postupak mora obezbediti uslove u kojima obe mogu slobodno da odlučuju.

Ako takvi uslovi ne postoje, dogovor može postati samo potvrda već postojeće dominacije jedne strane.

2. Kada postoji nasilje, zastrašivanje ili ozbiljan rizik po bezbednost

Postoje konflikti u kojima je komunikacija otežana. Ali postoje i situacije u kojima komunikacija nije osnovni problem.

Problem je bezbednost.

Kada su prisutni nasilje, ozbiljne pretnje, zastrašivanje ili prinudna kontrola, insistiranje na zajedničkom razgovoru može izložiti ugroženu osobu dodatnom pritisku.

U takvim okolnostima nije dovoljno pitati da li su strane spremne na kompromis. Najpre se mora utvrditi da li je osoba bezbedna, da li može slobodno da izrazi svoju volju i da li postoji opasnost od novih štetnih posledica.

Posebno je važno razlikovati običan porodični konflikt od nasilja u porodici.

Neslaganje oko imovine, komunikacije ili roditeljskih obaveza nije isto što i odnos u kome jedna osoba koristi pretnje, strah ili kontrolu kako bi upravljala ponašanjem druge.

U situacijama nasilja prioritet imaju zaštita ugrožene osobe i odgovarajući postupci pred nadležnim organima. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici u Srbiji predviđa mehanizme procene rizika i hitne mere zaštite.

Medijacija ne sme da zameni te mehanizme niti da bude razlog za njihovo odlaganje.

To ne znači da je svaki porodični spor nepogodan za medijaciju. Naprotiv, mnogi porodični odnosi mogu se uspešno urediti dogovorom.

Ali postoji velika razlika između sukoba dve strane i situacije u kojoj jedna strana živi u strahu od druge.

Profesionalnost medijatora ogleda se i u sposobnosti da tu razliku prepozna.

3. Kada jedna strana pregovara bez stvarne namere da postigne dogovor

Medijacija podrazumeva spremnost da se razmotre različita rešenja. Ne zahteva da strane unapred pristanu na kompromis, ali zahteva makar minimalnu otvorenost za razgovor.

Šta se dešava kada ta otvorenost ne postoji?

Zamislite poslovni spor u kome jedna kompanija mesecima pokušava da naplati dugovanje. Druga strana predlaže medijaciju, ali ne dostavlja potrebnu dokumentaciju, stalno odlaže sastanke i izbegava konkretne odgovore.

Na prvi pogled, postoji spremnost za mirno rešavanje spora.

U stvarnosti, postupak možda služi samo za odlaganje.

Slična situacija može nastati kada jedna strana koristi medijaciju da prikupi informacije, proveri pregovaračku poziciju druge strane ili stvori privid saradnje, bez ozbiljne namere da razmotri sporazum.

Naravno, nije svako odbijanje predloga dokaz loše vere.

Strana može imati opravdane razloge da ne prihvati ponuđeno rešenje. Može biti oprezna, nepoverljiva ili joj mogu nedostajati informacije potrebne za donošenje odluke.

Zato medijator ne bi trebalo da donosi zaključke na osnovu jednog neuspešnog sastanka.

Ali kada se ponavlja obrazac izbegavanja, neispunjavanja dogovorenih procesnih koraka i odbijanja svakog konstruktivnog razgovora, potrebno je preispitati svrhu nastavka postupka.

Zakon o posredovanju u rešavanju sporova omogućava medijatoru da obustavi postupak kada proceni da njegovo dalje sprovođenje nije celishodno.

To je važno profesionalno ovlašćenje.

Nije neuspeh prekinuti medijaciju koja više nema stvarnu svrhu. Neuspeh je nastavljati je samo zato da bi se stvorio utisak da se nešto rešava.

O značaju stručnog vođenja postupka i znakovima upozorenja detaljnije smo pisali u tekstu Kako prepoznati lošeg medijatora pre nego što bude kasno.

4. Kada je potrebna hitna sudska ili druga pravna zaštita

Jedna od najčešće isticanih prednosti medijacije jeste mogućnost da se spor reši bez dugotrajnog sudskog postupka.

Međutim, postoje situacije u kojima čekanje na dogovor može biti ozbiljan rizik.

Zamislite spor u kome postoji opasnost da će imovina biti otuđena, dokazi izgubljeni ili da će nastupiti šteta koju kasnije neće biti moguće jednostavno otkloniti.

U takvim okolnostima prvo pitanje nije da li strane mogu da se dogovore.

Prvo pitanje je koja pravna zaštita je potrebna odmah.

Medijator ne može donositi sudske odluke, određivati privremene mere ili prinudno obezbediti izvršenje obaveza.

To su pitanja koja zahtevaju postupanje nadležnih organa.

Važno je razumeti i odnos medijacije prema zakonskim rokovima. Zakon o posredovanju predviđa određena pravila o zastoju zastarelosti i prekluzivnih rokova, ali ta zaštita nije neograničena. Zato nije bezbedno pretpostaviti da sam pokušaj dogovora automatski čuva sva procesna prava.

U pojedinim slučajevima sudska zaštita i medijacija mogu se dopunjavati. Pokretanje sudskog postupka ne znači nužno da su vrata sporazumu zatvorena.

Ali redosled koraka može biti presudan.

Zato bi strane, naročito kada postoje kratki rokovi ili opasnost od nastanka štete, trebalo da zatraže pravni savet pre odluke o načinu rešavanja spora.

Medijacija može biti deo strategije rešavanja problema. Ne sme postati razlog da se propusti zaštita koja je potrebna odmah.

5. Kada je potrebna sudska odluka, a ne kompromis

Postoje sporovi u kojima strane ne traže samo praktično rešenje međusobnog problema.

Potrebno im je autoritativno utvrđivanje prava, odgovornosti ili pravnog statusa.

Nekada postoji ozbiljno sporno pravno pitanje koje zahteva sudsku odluku. Nekada je predmet spora takav da strane ne mogu slobodno raspolagati pravima o kojima se odlučuje. A nekada je potrebno da nadležni organ donese odluku koja proizvodi pravne posledice nezavisno od volje učesnika.

U takvim situacijama medijacija ima ograničenja koja ne mogu biti prevaziđena dobrom komunikacijom.

To je naročito važno kada se govori o sporovima koji uključuju javni interes, zakonom zaštićena prava ili pitanja za koja je propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa.

Ne može se svaki pravni problem pretvoriti u pregovore.

Istovremeno, nije ni svaki spor koji sadrži složeno pravno pitanje automatski isključen iz medijacije. Strane ponekad mogu postići dogovor o pojedinim imovinskim ili činjeničnim pitanjima, dok se o drugim pitanjima odlučuje u odgovarajućem postupku.

Zato je važno razlikovati spor koji je težak za rešavanje od spora koji po svojoj prirodi nije pogodan za medijaciju.

Dobar medijator mora razumeti granice svoje uloge. On nije sudija, ne daje obavezujuće tumačenje prava i ne može garantovati određeni pravni ishod.

Upravo zato saradnja sa advokatima može biti veoma važna. O tome smo detaljnije govorili u tekstu Advokat i medijacija: saveznici ili prirodni protivnici?, u kome smo analizirali kako pravna zaštita interesa klijenta i medijacija mogu da se dopunjuju.

Šta ako se tek tokom medijacije pokaže da dogovor nije moguć?

Nije svaka prepreka vidljiva pre početka postupka.

Strane mogu ući u medijaciju sa iskrenom namerom da pokušaju da reše spor, a zatim shvatiti da su njihove pozicije udaljenije nego što su očekivale.

Tokom razgovora mogu se otvoriti nova pitanja, pojaviti informacije koje menjaju procenu situacije ili postati očigledno da jedna strana nije spremna na bilo kakvo prihvatljivo rešenje.

To ne znači da je početna odluka o medijaciji nužno bila pogrešna.

Medijacija je proces u kome se mogućnosti dogovora istražuju, a ne postupak koji unapred garantuje rezultat.

Zakon u Srbiji predviđa da svaka strana može odustati od daljeg učešća u bilo kojoj fazi postupka. Medijator takođe može obustaviti postupak kada njegovo dalje vođenje nije celishodno.

Zato se uspeh medijacije ne može meriti isključivo brojem potpisanih sporazuma.

Ponekad strane ne postignu konačan dogovor, ali uspeju da razjasne šta je zaista sporno, koja pitanja mogu rešiti samostalno, a za koja je potrebna odluka suda.

Ponekad je najveća vrednost postupka upravo u tome što strane dobiju jasniju sliku svojih mogućnosti.

A ponekad je najodgovorniji zaključak da dalje pregovaranje nema smisla.

Medijacija ne mora da se završi sporazumom da bi bila profesionalno vođena. Ali mora da se vodi tako da ne ugrožava prava i interese učesnika.

Kako prepoznati da li je vaš spor pogodan za medijaciju?

Pre odluke o pokretanju postupka korisno je razmotriti nekoliko pitanja:

• Da li obe strane mogu slobodno da izraze svoje stavove i odbiju predlog?
• Da li postoji makar minimalna spremnost da se razmotre moguća rešenja?
• Da li je potrebna hitna pravna zaštita?
• Da li strane imaju pravo da samostalno raspolažu predmetom spora?
• Da li postoji rizik da bi razgovor dodatno ugrozio jednu od strana?

Odgovori ne moraju biti jednostavni.

Nekada će biti jasno da je medijacija odgovarajući izbor. U drugim slučajevima biće potrebno prethodno pravno savetovanje, procena bezbednosti ili prilagođavanje načina vođenja postupka.

Zato izbor medijatora ne bi trebalo svesti samo na pitanje iskustva ili dostupnosti.

Važno je da osoba koja vodi postupak razume prirodu konkretnog spora, ume da proceni rizike i zna kada je potrebno uključiti druge stručnjake ili prekinuti postupak.

Više o kriterijumima za izbor odgovarajućeg stručnjaka možete pročitati u Regumovom vodiču Kako da izaberete pravog medijatora za svoj slučaj.

Zašto je važno otvoreno govoriti o ograničenjima medijacije?

Medijacija u Srbiji još uvek nije dovoljno iskorišćena u odnosu na mogućnosti koje pruža. Zato je razumljivo što se veliki deo stručne komunikacije usmerava na njene prednosti.

Međutim, ako se govori isključivo o uspešnim sporazumima, bržem rešavanju sporova i manjim troškovima, postoji rizik da se stvore nerealna očekivanja.

Ljudi mogu steći utisak da je svaki spor moguće rešiti razgovorom, a da je neuspešan pokušaj medijacije posledica njihove nespremnosti ili lošeg pristupa.

To jednostavno nije tačno.

Postoje objektivne pravne prepreke, ozbiljni bezbednosni rizici i situacije u kojima ne postoji dovoljno prostora za slobodno pregovaranje.

Priznavanje tih ograničenja ne umanjuje vrednost medijacije.

Naprotiv, pokazuje da je reč o profesionalnom postupku koji ima svoja pravila, standarde i odgovornosti.

Upravo tu se otvara i pitanje poverenja. Kada se od medijacije očekuje da reši sve, svako nerešeno pitanje može postati argument protiv nje.

A kada strane unapred razumeju šta medijacija može, a šta ne može da im pruži, lakše donose informisanu odluku.

O tome zašto poverenje ostaje jedan od najvećih izazova za širu primenu ovog postupka govorili smo i u tekstu Zašto ljudi i dalje ne veruju medijaciji (i ko je za to odgovoran).

Dobar medijator ne obećava dogovor po svaku cenu

Možda je najveća zabluda o medijaciji upravo pretpostavka da je njen jedini cilj potpisivanje sporazuma.

Takav pristup lako može stvoriti pritisak na strane da prihvate rešenje kojim nisu zadovoljne, samo da bi se postupak smatrao uspešnim.

Ali zadatak medijatora nije da proizvede sporazum po svaku cenu.

Njegov zadatak je da omogući kvalitetan, nepristrasan i bezbedan proces u kome strane mogu da istraže mogućnosti rešavanja spora.

Ako te mogućnosti ne postoje, ako jedna strana ne može slobodno da odlučuje ili ako nastavak postupka nosi ozbiljne rizike, odgovorno postupanje može značiti i odustajanje od medijacije.

To je razlika između stručnjaka koji samo vodi razgovor i stručnjaka koji razume odgovornost svoje uloge.

Medijacija nije uspešna zato što su strane po svaku cenu postigle dogovor. Uspešna je kada im je omogućeno da slobodno, informisano i bez nedozvoljenog pritiska odluče da li je dogovor za njih prihvatljiv.

A nekada je odgovor – nije.

I taj odgovor mora biti jednako legitimna mogućnost.

REGUM – stručna podrška za odgovorno rešavanje sporova

Ako razmatrate medijaciju, prvi korak ne mora biti zakazivanje zajedničkog sastanka. Nekada je korisnije najpre razumeti prirodu spora, mogućnosti koje imate i ograničenja samog postupka.

Na sajtu REGUM možete pronaći informacije o medijaciji, postupku posredovanja i stručne sadržaje koji pomažu da bolje razumete ovaj način rešavanja sporova.

Posetite i sekciju Vesti na Regum.rs, gde objavljujemo analize, praktične vodiče i aktuelne teme namenjene građanima, advokatima, medijatorima i svima koji žele da donose informisane odluke o rešavanju konflikata.

Jer pravo pitanje nije da li je medijacija bolja od suda. Pravo pitanje je koji postupak najbolje odgovara konkretnom sporu – i kako to prepoznati na vreme.